Ove nedelje, sa nama je u rubrici “Zaposlena mama” o usklađivanju privatnih i poslovnih obaveza pričala Ivana Ćirković. Mama tri dečaka od 22, 10 i 8 godina. Ivana je konsultant iz oblasti internet marketinga, internacionalni predavač i kreator sadržaja. Uz to, ona je i osnivač i urednik ženskog sajta “Organ vlasti”.

Sasvim sigurno nisam. Pre dvadeset i više godina, radila sam u oblastima promocije, prodaje i direktnog rada sa ljudima, posao se sastojao od odlaska na radno mesto, rada u vremenu od 8-10 sati i slično. Tada nisam ni pomišljala da bih se, jednog dana, mogla baviti svim ovime što danas radim. Niti je na našem podneblju bilo reči o internet marketingu, blogovima, kreiranju web sadržaja i slično, a društvene mreže kakve danas znamo nisu ni postojale.

Imam svoju agenciju za konsalting iz oblasti internet marketinga i radim ono što volim i što mi prija, pa mi ni povremeni prekovremeni rad ne pada teško. Ne, jer pored toga što radim ono u čemu istinski uživam, svoj posao i poziv mogu da obavljam od bilo gde – najčešće od kuće i uz svoju porodicu.

Sa prvim detetom, na posao sam se vratila sa njegove navršene dve godine. Sa drugim sam se na posao vratila nakon isteka porodiljskog odsustva, dok sam sa trećim uporedo radila, nije bilo klasičnog porodiljskog, niti potrebe za tim . Drugo vreme, druge okolnosti, drugačija i odraslija ja.

Ne. Ne zato jer nema ko, imam sreću da mi roditelji žive relativno blizu, samo smatram da za tim nema potrebe i da smo suprug i ja uspeli da napravimo dobru organizaciju, te nam rad uz decu, najčešće, ne predstavlja izazov ni problem. Posao mi je takav da mogu da radim kad i koliko hoću, usklađujući porodične, poslovne i lične potrebe i da to tako funkcioniše.

Imam tu sreću i privilegiju, a na tome sam sama radila i izborila se, da mogu sebi da odredim radno vreme.

Trudim se da to bude u vreme kad su deca u školi ili imaju školske/sportske obaveze, u vreme kad spavaju i/ili nisu tu. Čak i da su stalno tu, nisu toliko mali da im se ne može objasniti kad mi treba malo mira i izolovanosti, da nešto urgentnije uradim, obavim poziv ili online sastanak i slično. Manje/više, najčešće mi ne smeta da su uz mene dok radim. A i mlađi sinovi me ne znaju drugačije nego kao mamu koja radi od kuće. (Smeh.)

Usput. (Smeh.) U celom ovom scenariju, kuća je ta koja najviše trpi, rekla bih. Dešava se da veš nepopeglan stoji u ormarima, da sudovi ne budu odmah oprani, i sve ono što inače potpada pod kućne obaveze ne bude tog trenutka završeno. Međutim, klinci sami sve više “uskaču” u obavljanje manjih kućnih obaveza, suprug i ja naizmenično radimo, kad ko uhvati vremena i volje za to.

Moja mama ima tu veoma lepu izreku: neću valjda da budem rob stvari, one postoje da služe meni, a ne ja njima. Zaključak se sam nameće: neće svet stati ako istog trenutka sve ne bude cakum-pakum.

Lepota mog posla, poziva i, uopšte, rada od kuće je ta što gotovo svakodnevno kuvam i spremam. Od ručkova, preko peciva, domaćeg hleba i svih onih đakonija koji ukućani vole. Kuvanje mi je izduvni ventil i hobi koji prilično volim. Naročito u situacijama kad sam preplavljena poslom ili me isti preoptereti, treba mi neka kontrateža, a kuvanje mi upravo to pruža.

Imala bih još petoro manje dece za ovo jedno starije! Mislim da sam vam sve rekla. (Smeh.)

Iz ličnog iskustva, UVEK sam pre za fleksibilno radno vreme. To govorim kao neko ko je radio u prodaji, u firmama, agencijama, ko je imao radno vreme od jutra do sutra, neverovatne obaveze, zadatke i često nerazumne zahteve. Nije normalno i nije realno od žene očekivati da podjednako radi i punih 8 (i više) sati na poslu, kao i 24/7 u kući, porodici, oko dece i svih ukućana. Međutim, to je duboko ukorenjena praksa koja neće prestati preko noći.

Sa prvim sinom, to je bilo kad je sam sa ocem otišao na letovanje, sa nepune dve godine. Sa drugim i trećim, čini mi se da su imali po 3-4 meseca. I sve mi je to ok, onako kako žena želi i smatra da treba, tako neka radi. Ne mislim da je ijedno odvajanje pogrešno, preuranjeno ili kasno. Sve zavisi od okolnosti, mogućnosti i potreba koje pritom nikog ne ugrožavaju. Lično smatram da povremena odvajanja majke od dece svima višestruko koriste, u smislu da se deca uče samostalnosti i učenju novog, dok majke imaju – ne predah – već vreme za sebe i izvan “puke” uloge majke.

Da ne žure, ako ne moraju. Sa druge strane, ako žele i ranije, neka to se vrate ili ne prestaju sa poslom. Ja sam bila na oba kraja tog štapa.

Poenta je da se ne osećaju krivom ako žele jedno ili drugo, da stave sebe na prvo mesto jer smo – pre svega – same sebi najbitnije. Ako mi same nismo dobro i u redu, kako možemo biti dobre i u redu za druge, pa i za svoju decu?

Tekst: Tamara Petković

Fotografije: Privatna arhiva

Pročitajte kako druge mame balansiraju između poslovnih obaveza i majčinstva OVDE.