Ove nedelje naš gost je Sonja Kapetanović, magistar medicinske biohemije, direktorka marketinga i rukovodilac razvojnih programa u porodičnoj firmi “Šlarafija”, majka trojice sinova od 12, 9 i 6 godina. Za za sebe kaže da je obična žena. O tome koliko je ona zaista “obična” i kako se snašla u uklapanju majčinstva sa ostalim obavezama pričala je za portal “Demetra”.

Zaposlena mama – Sonja Kapetanović

Da li ste na isti način obavljali posao pre rođenja dece? Kako je izgledao jedan vaš dan?

Ovo pitanje me je naveleo da se prisetim svog života pre nego što sam postala majka i priznajem da nije lako ne zato što je to bilo davno, nego nam roditeljstvo unosi toliko doživljaja na dnevnom nivou da na neki način potisne mnoga sećanja na “život pre NJIH”. U vreme devojaštva ja sam postavljala temelje svoje karijere, radila sam dva posla, pohađala poslediplomske studije, usavršavala stručna znanja i generalno radila sam mnogo. Ali ne zato što sam bila slobodnija već zato što sam se profesionalno formirala.

Kako ste sada poslovno angažovani?

Poslednje četiri godine radim u našoj porodičnoj firmi, ali je važno da istaknem da sam uveliko imala troje dece  dok sam još uvek  bila zaposlena u u zdravstvu, imala radno vreme organizovano smenski, radila subote, praznike i bila pripravna uz angažovanje i učenje u okviru specijalističkih studija. Taj period kada se po povratku sa posla zatvorim u sobu da učim bio je emotivno vrlo isrpljujuć za mene, naročito jer je najmlađi sin bio vrlo mali. Sada radim daleko manje, ali mnogo smislenije i delotvornije i to je rezultat “izlaska iz sistema” koji potire efikasnost, a insistira na vremenskom angažovanju. Preduzetništvo daje slobodu da prilagodite radno vreme , ali  to zahteva visok stepen discipline i organizacije. To takođe znači da vikendi i godišnji odmori ne nose prekid u radu, a često posao ”nosite u krevet”.

Kada ste počeli da radite nakon porođaja?

U sva tri slučaja po isteku porodiljskog odsustva, dakle kada su deca imala 11 meseci odnosno 2 godine. Meni je bilo važno da se uključim u profesionalno angažovanje i nisam to doživljava kao da ukidam sebe od dece, međutim sada, da li zbog godina i životnog iskustva ne mislim da bih pogrešila i da sam postupila drugačije.

Dvoje dece ide u školu. Da li treće ide u predškolsku ustanovu? Da li mimo toga nekada imate pomoć u vidu bake, deke ili dadilje?

Na žalost na pomoć nikada nismo mogli da računamo, čak ni na povremeno čuvanje na par sati. Zato smo “pomoć” plaćali jer dva mlađa sina zbog alergije na mleko nisu mogli da idu u kolektiv do treće godine života. Finasijski gledano to jeste bio jedan nonsens jer sam ja praktično celu svoju platu odvajala za dadilju, ali sam taj trošak gledala kao investiciju u svoje profesionalno unapređenje.

Kako usklađujete posao koji obavljate kod kuće sa decom?

Da budem iskrena sve te fraze “usklađivanje/žongliranje/ balansiranje” kod mene izazivaju otpor jer ukazuju da smo stavljeni pred “ili.ili” izbor i da to protivreči našoj prirodi. Uverena sam da svi imamo kapacitete da ne budemo jednobrazne ličnosti i da ne budemo rastrgnuti između obaveza jer to onda ukazuje da nismo izbalansirani. Posao, porodica, kuća, hobi, druženje, čitanje, edukacije, putovanja su deo moje celovitosti i tu nema potrebe da se išta usklađuje. To su elementi koje me dopunjuju, a ne raspolućuju.

Da li stižete da se bavite kućnim obavezama pored dece i posla?

Ne znam šta se podrazumeva po kućnim obavezama, ali ako se misli na održavanje kuće, peglanje, pranje - to ne radim ne zato što ne stižem nego zato što ne želim na to da trošim vreme. To je rezultat svih mojih prethodni životnih investicija.

Da li stižete da se bavite i spremanjem obroka?

Uživam da pripremam obroke i mi imamo vrlo jasno definisane kriterijume u pogledu ishrane. Sva tri glavna obroka se spremaju na šporetu ili rerni, praktično nikada ne kupujemo gotova jela, već samo osnovne namirnice. Naučili smo decu da idu sa nama na pijacu, nekada zajedno kuvamo i podstičemo ne samo kreativnost nego i skolost ka zdravijoj ishrani koja nije industrijski procesuirana. Moja kuća “ smrdi” na kuvanje i na to sam posebno ponosna jer verujem da će mnogi od tih mirisa ostati urezani našoj deci u najdubljim uspomenama.

Kako vam se čini, da li je lakše biti majka sa fiksnim radnim vremenom ili je fleksibilno radno vreme bolja opcija?

Mislim, da osim za specifične profesije, fiksno radno vreme  koje zahteva fizičku prisutnost odlazi u istoriju. To će se pokazati kao korisno ne samo za majke nego i za očeve (jer roditeljstvo je zajednička stvar i porodica je jedna celina) i uverena sam da će iznedriti bolje organizovane i efektivnije radne procese.

Kada ste se prvi put odvojili od deteta na više od par sati?

Kada sam počela da radim. U period dok su deca bila odojčad ja sam bila u potpunosti posvećena samo njima.

Koji savet biste dali majkama koje uskoro treba da se vrate na posao?

Pre svega roditeljstvo nije oročeno na period kada su deca mala i to često mlade majke ispuštaju iz vida dajući previse na značaju odlukama koje su u suštini vrlo lake. Ako želite da radite - radite. Ako biste radije da budete duže uz svoje dete - odložite ponovno radno angažovanje - nijedna od te dve opcije neće drastično uticati ni na Vaš život ni na detetov razvoj jer ne zaboravite da ste majka dokle god je vase dete živo ( figura majke i njena “zaostavština” ostaje i kada fizički napustite ovaj svet). Takođe volela bih da istaknem i važnost razvijanja hobija i interesovanja kod majki koje često zapostave svoju radoznalost i želju da se ispune i na drugačiji način. Znate ja verujem u “sistem tronošca” koji podrazumeva da osim posla i porodice imamo i tu treću “nogu” koja stabilizuje naše prisustvo. To može biti biti bilo koje angažovanje koje nas ispunjava a kome se u određenoj meri posvećujemo mimo profesionalne i porodične sfere. Kada nema ove “treće dimenzije” mi se zapravo ponašamo kao na klackalici i zaista doživljavamo život kao balansiranje između dve krajnosti odakle stalno osećamo krivicu kada smo na jednoj tački jer nas to čini udaljenim od one druge uloge. Međutim, kad uvedemo ono što nas ispunjava shvatamo da posao i porodica nisu ni obaveze ni nešto što nas raspolućuje, već nas ispunjava. Saznajemo da naše fizičko odsustvo ne znači “neprisutnost”, da se ništa strašno ne dešava kada nas nema jer i tada nas ima. I konačno, da je važno da budemo zadovoljne i spunjene jer smo tako korisnije za svoje radno i porodično okruženje. Ne skrajnuti s uma da mi našim angažovanjem dajemo primer svojoj deci kako treba i mogu da se usklade i obaveze i zadovoljstva. U protivnom ukidamo pravo da očekujemo od njih da budu i dobri đaci i istrajni u sportu, muzici, sekcijama uz zadovoljavanje potrebu da se igraju. Naše prisustvo je jalovo ako zarobimo sebe u ulogu žrtve i predajemo se deci kroz demonstaciju nezadovoljstva.

Fotografije: privatna arhiva

Pročitajte kako druge mame balansiraju između poslovnih obaveza i majčinstva OVDE.